Penušava istorija božanskog napitka

Penušava istorija božanskog napitka
Penušava istorija božanskog napitka

Pravljenje piva je aktivnost i sastavni deo ljudskog iskustva stara skoro kao i sama civilizacija. Pre skoro 10.000 godina, čovečanstvo je prestalo da živi nomadskim načinom života i počelo da živi u zajednici. Istoričari i arheolozi se slažu da je zrnevlje, glavni pivski sastojak, tada krenulo da se kultiviše među ljudima.

Ali, kamen spoticanja među njima je – tačan datum otkrića pivskog recepta! Veruje se da je do prvog „pra-piva“ došlo tako što se zrnevlje ili hleb pokvasilo, te je nakon toga došlo do fermentacije, čime se stvorila kašasta masa, zahvaljujući kvascu u vazduhu.

Pre nego što bismo i počeli sa istraživanjem istorijskih izvora i dokumenata, moramo da sagledamo socijalni kontekst tadašnjeg čoveka i razmisliti o samom misaonom procesu – šta bi moglo da navede osobu da proba tu potpuno novu smesu? Sve do poslednjih par vekova niko ne bi mogao da pomisli da se hrana odbacuje, pa čak ni truli kašasti ostaci. Ako je postojala mogućnost da se nešto jestivo učini ukusnim i da ne ubija, ljudi bi to iskoristili kao obrok, samo da ne bude bačeno.

Kolevkom pivskog napitka smatra se dolina Tigra i Eufrata. Oko 4000 godina pre nove ere bratstva drevnog Sumera su vršili neki oblik fermentacije hleba, čime se stvarala kaša koja se smatrala „svetim napitkom“. Iz ove civilizacije potiču i prvi pisani dokumenti o pivu! Prevedena obredna pesma „Himna Ninkasiju“ sadrži i sledeće stihove:

„Ninkasi, ti si taj koji izliva pročišćeno pivo iz vrhovne bačve,
Poput nadiranja Tigra i Eufrata.“

Piće koje su pravili drevni Sumerijanci ih je činilo „radosnim, divnim i blaženim“, te nije ni čudo što se tadašnje pivo smatralo poklonom božanstva.

U tom periodu se pivo nije dobro filtriralo, dajući mu mutne obrise zbog ostataka koje je sadržalo. Kako bi se izbegle neverovatno gorke materije, Sumerijanci su pili pivo kroz slamčicu, a jeziva gorčina nije smanjila popularnost božanstvog napitka. Nakon hiljadu godina, Vavilonci su se već izveštili u pravljenju piva i tadašnja civilizacija je poznavala približno dvadeset vrsta, a veoma je interesantno da je svaki građanin imao prava na svoju dnevnu dozu, koja se računala prema društvenom položaju. Pivo je bilo važan segment ekonomije mesopotamskih civilizacija, a čak se koristilo i kao dobro za razmenu, a deo nadnice tadašnjem radniku bio je plaćen u pivu.

Nešto zapadnije, u dolini Nila, tradicija pravljenja piva je takođe cvetala, a neke boce su bile čak pronađene u grobnicama egipatskih faraona, kako bi mogli da prežive i da se okrepe u zagrobnom životu. Čak su i Grci i Rimljani pravili pivo, ali zbog sve popularnijeg vina, pivo se smatralo pićem varvara. Kao  napitak predstavljao ambroziju koja je kao poklon čoveku stiglo od boga Bahusa, vino je imalo apsolutni primat u odnosu na druga pića. Zato se ono konzumiralo u ivičnim pokrajinama Imperije, gde su klimatski uslovi bili apsolutno nemogući za pravljenje vina. Postoje zapisi (u svojim delima to čak navodi i Tacit) prema kojima su germanska plemena uživala u pivu.

Mnogo kasnije, Rimokatolička crkva je važan faktor u pivskoj industriji, od čega je znatno i prihodovala, a u mnogim opatijama se ovaj napitak prerađivao, a potom i pakovao. Franački car Karlo Veliki je čak i sam lično obučio nekoliko ljudi za pripremu piva, jer je smatrao to za važnu stavku svog dvora. Slično kao antičke civilizacije Mesopotamije, hrišćani su takođe verovali da je pivo Božji dar, a to stanovište se promenilo tek nedavno – u 18. veku, i to zahvaljujući najezdi neobuzdanog alkoholizma.

Pivo nije bilo samo cenjeno zato što je opijalo, čime je olakšavalo svakodnevicu prosečnog srednjevekovnog čoveka, već i zato što je ono bilo sigurnije i bezbednije rešenje za konzumiranje od vode, koja je bila uvek rizična zbog lošeg snabdevanja i higijenskih uslova. Proces „kuvanja“ kroz koje je prolazilo pivo ubijao je mnoštvo bakterija. Zato su u njemu uživali ljudi svih uzrasta i staleža, a uz hleb je predstavljalo standardni obrok nekoliko vekova.

Nemačka je bila kolevka kvalitetnog piva (a to je i ostala). U srednjevekovnom Svetom rimskom carstvu nemačkog naroda usavršeni su metodi za masovnu proizvodnju, a smernice i recepti proširili su se po celom Starom kontinentu. Kako bi se uvela standardizacija pri proizvodnji, 1516. godine donesen je  Reinheitsgebot, Zakon o čistoći piva, kojim se garantovao određeni nivo kvaliteta. Ova regulativa je naložila da sva nemačka piva moraju sadržati samo nekoliko osnovnih sastojaka: vodu, hmelj, ječam, pšenicu i kvasac.

19. vek je doneo revolucionarne promene za pivo, uključujući Pasterovo otkriće o ulozi kvasca pri procesu fermentacije, kao i sam pronalazak procesa pasterizacije. Automatsko punjenje, komercijalno rashlađivanje, razvijanje železnica su imponzantno uticali na masovnu pivsku proizvodnju i trgovinu ka manje naseljenim područjima, naročito na severnoameričkom kontinentu. Do 1880. godine procenjuje se da je radilo čak 3200 pivara u Sjedinjenim Državama!

Masovna proizvodnja alkoholnih pića sa sobom je donela i rasprostranjen alkoholizam, što je dovelo i do čuvene prohibicije, koja je trajala do 1933. godine, a nakon pobede u Drugom svetskom ratu, američke pivare su počele da se probijaju i na nova tržišta.

U 21. veku je pivo i dalje jedno od omiljenih alkoholnih pića, a mnogi bi i dan-danas rekli da je ono „dar od Boga“. Razvijanje mašina za preradu je naveo mnoge da se oprobaju u pravljenju piva u kućnim uslovima, tako da možemo slobodno reći da živimo u vremenu pivske renesanse, pri čemu se na tržištu, kako domaćem, tako i stranom, naročito probijaju sorte pravljene po starim receptima. Mnogi bi šaljivo rekli da smo kao civilizacija zaokružili „pivski ciklus“ – pivo zgotovljeno u kućnim uslovima postaje sve traženije na tržištu, i to baš na način na koji se pravilo pre više stotina, pa čak i hiljada godina!